Чланак је дао Станислав Схисхканов, трансакцијски аналитичар, ЕМДР (ДПДГ) терапеут.
Уредници срдачно захваљују Станиславу и подсјећају вас да ако се нађете у депресији - идите код психолога!
Већ дуго осећам да нешто није у реду са мном, нешто основно у мени није у реду. Ја сам безнадежан и не очекујем да ће се то некада променити. Ако се добро осјећам, онда савршено добро знам да ово није заувијек. Као да је црна сенка која лебди изнад мене, растала на секунду, а онда ме опет покрила. Бојим се да ће опет бити лоше.
Данас сам се поново пробудио у ауту. Груди су још увијек исти камен, напетост, тјескоба и туга. Није било снаге и жеље да се устане и оде до куће након повратка са посла. Понекад заспим на возачевом седишту. Изгледа да када се неко срушио у мој ауто, то би био излаз.
Онда идем кући, пресвучем се и вратим се на посао. Знам да треба да се насмејем, да кажем да сам добро и да поднесем извештаје на време. Остављам утисак нормалне особе.
Пријатељи ми кажу - радуј се животу, опусти се, друже, превише си пијан. Како да им објаснимо да је ово само горе, да не заслужујем да живим, и осећам се као потпуна нечињеност.
Најгори тест за мене је мали разговор.
Не знам шта да кажем. Дише у грудима, појављује се страх. Мисли нестају, врте се у вртлогу у неку врсту левка и празнине. Осећај патетике и глупости. Желим да ми неко помогне и да ме извуче из ове ситуације, желим да побегнем. Али ја сам безвредан и нико не треба. Остаћу сама.
Све изгледа глупо, смијешно, незгодно и неприкладно. Покрети су механички, скривајући очи од срама. Прочитао сам све сигнале непријатељства од особе саговорника. Лепљиви страх, срамота, одбијање, само-презир. Желим да пропаднем и нестанем. Мрзим себе, цијела ова ситуација је мучење и мучење.
Ућутао сам у сред фразе из нетолеранције како звучи блесаво.
Осјећај његове неприродности већ је сличан конвулзијама, врат се укочи, у грлу, чељусти су напете, дивљи ужас у грудима. Да би се буквално морало напрезати, то је физички тешко.
Када људи кажу да је са мном све у реду, чини ми се да их малтретирају, иако разумем да то није тако. Најчешће само желим да останем сама, да не будем са другим људима. Мислим да би без њих било боље.
Мој однос и сексуални живот је посебан неуспјех. Стално се плашим да изгубим девојку. Она се брине о мени, и то је још горе, јер сам сигурна да је не заслужујем, разумјет ће и оставити ме на миру. Када то урадим, покушавам да избегнем секс. Немам снаге и жеље да се носим с њима, иако разумијем да је то важно за њу. Због тога се осећам немоћно, не осећам се као мушкарац. Не могу ни ово.
Не видим ни једну варијанту развоја живота у којој не бих патио. Људи који рађају децу ме збуњују. Уосталом, они морају да схвате где их воде, какав је то свет и живот. Не желим да ико толико пати и не намерава да има моју децу.
Депресија је пројекција негативне будућности. Особа потискује и елиминира своје жеље због страха, а заједно с њима даље осјећаји, енергија и осјећај одлазе даље и самопоштовање. Без жеље, особа нема правац, нема енергије и нема разумијевања за "гдје и зашто" живи. Настала црна позадина је пројицирана напријед и чини се да ће увијек бити овако.
Излаз је да се открију претходно потиснуте жеље и науче како се носити са страховима да су били потиснути. Добра вијест је да је у терапији могуће. То није нека врста људског дефекта, већ напросто услов који настаје из одређених разлога и са којим се може (и треба) радити. (ц)
