Сада постоје стотине различитих теорија о томе како успети, бити ефикаснији, сретнији. Различити аутори закључују о необичним законима, правилима, аксиомима онога што је потребно или непотребно радити. Схватити сву ову различитост је прилично тешко, поготово зато што нема доказа да ће једна или друга теорија радити посебно за мене.
Али одговорност је оно о чему се сви слажу. И пре свега, 100% је одговоран за ваш живот, јер се сви догађаји који су се десили догађају и наставиће да се дешавају у нашем животу. Без преузимања одговорности за безусловну одговорност за вашу судбину, немогуће је преузети контролу над својим животом, али морате ићи са протоком и стално се налазити тамо гдје ће ток донијети, а не тамо гдје нам је потребан.
Терет 100% одговорности.
Дакле, шта значи преузети ту одговорност? Најважније је прихватити да све што нам се дешава зависи само од нас. Десило се да већина људи воли кривице за грешке у својим животима, али не и за себе. Сви су криви, влада, комшије, родитељи, колеге. Све око се купује и предодређује, таленти и звања се чују одозго, а судбина је предодређена и ништа се не може променити. То је управо оно што људи мисле који нису постигли ништа у животу, и док они тако мисле, неће ништа постићи.
Под истим условима, неки успију, други окривљују све за своје неуспјехе. Ми смо одговорни за све у нашем животу, и добро и лоше. То значи напустити изговоре нас самих и наших поступака, који су довели до неуспјеха, напустити улогу жртве, коју волимо да повремено преузмемо. У свему што нисмо урадили и што нисмо могли у нашем животу, криви смо само ми сами, али све што смо постигли - сами смо то и постигли.
То на први поглед не звучи јако тешко, али сваки од нас, с времена на време, избегава 100% одговорност. Погледајмо 5 основних стратегија за избјегавање одговорности.
Кривица - национална традиција.
Апсолутно сви људи су склони да то ураде, али у нашим земљама бившег СССР-а то је посебно изражено. И то не изненађује, јер смо деценијама усађивани са мисао о бризи државе. Људи су навикли на чињеницу да ће држава дати посао, становање и обезбиједити низак, али стабилан животни стандард. И иако је прошло више од две деценије, мисао да нам држава, влада дугује нешто, је иста, а ако је не дају, онда су криви за то.
Нажалост, управо је став који нам нетко дугује нешто што је један од главних узрока склоности ка кривици. А такви људи очекују од свих да ураде све за њих, позову их на високо плаћене послове, обезбеде смештај, створе удобне животне услове. Они ријетко постижу нешто у животу, јер већина тога пролази у очекивању да ће се нешто догодити и да нема смисла да нешто радим сам.
То се догађа другачије када ми окривљујући друге за наше неуспехе. Не очекујемо ништа од других, понашамо се, али пошто смо добили негативан резултат, почињемо да тражимо кривце. И обично то нисмо ми, већ неко други (ми пребацујемо одговорност на другу особу) или „тако формиране звезде“ (ми преузимамо одговорност од себе, као да ништа не зависи од нас).
Све док кривимо, не тражимо разлог у себи, за наше поступке, нећемо научити лекцију од неуспјеха, нисмо свјесни својих грешака, и стога нећемо ништа промијенити. Следећи пут ћемо урадити исто и према томе ћемо добити исти резултат. Узимајући 100% -тну одговорност за себе, престали смо да кривимо, тражит ћемо разлоге у себи, дефинитивно ћемо их пронаћи, извући закључке, промијенити наше поступке, приступе и можда ће нам то омогућити да постигнемо успјех.
Оправдати - судбина слабих и несигурних људи.
Када почнемо да тражимо изговоре за наше поступке или резултате наших поступака, или чешће, то је само за наш начин размишљања, наша уверења, то је начин на који изражавамо нашу несигурност у исправност онога што радимо или што смо учинили или у шта верујемо. Али какве то везе има са одговорношћу?
Чињеница је да почињемо да оправдавамо у одговору на оптужбе, стварне или имагинарне, других људи или чак унапријед предвиђамо такве оптужбе. Али суштина чињенице да нас друга особа у нечему оптужује је његова реакција, повратна информација о неким нашим акцијама или израженим мислима. Наш задатак је да из тога извучемо одређене користи, да добијемо повратне информације. Да бисте прихватили или не прихватили правичност оптужби, ово је други случај и једино је за нас да одлучимо, али почињући да оправдавамо, губимо могућност да добијемо информације које су нам потребне.
Узимање исте 100% одговорности за себеНема смисла оправдавати нас. Све наше акције или наша уверења зависе од нас самих, ми смо одговорни за све резултате. Нема смисла оправдавати наше поступке било чиме осим наше воље, наше жеље или наше одлуке. И да то оправдате, то значи да не признате ваше право на њих, то јест, да потпишете своју сопствену безвредност.
Одбрана је начин да се агресивно оправдате.
Одбрана заиста има исте корене као и изговоре. Само у овом случају, умјесто да оправдавамо себе, почињемо да нападамо и кривимо оне који нас оптужују. Али резултат ће бити исти, пропустит ћемо повратне информације које смо покушали некако пренијети, нећемо доносити никакве закључке, односно нећемо имати прилику да нешто побољшамо у себи.
Да бих то јасно разјаснио, врло често напомињем да оптужбе упућене нама не носе никакве потребне или корисне информације, ау већини случајева оне су и одбрамбена реакција других на наше оптужбе (тј. Почињу се бранити). Али само преузимањем одговорности за себе, можемо да прекинемо овај зачарани круг и, можда, да издржимо нешто корисно за нас. Уклањањем себе из одговорности да почнемо да се бранимо, увек само погоршавамо ситуацију.
Жалба је директан знак да не контролирамо своје животе.
Врло често је жеља да се жалите на свој живот, главни узрок чињенице да почнемо прво да кривимо некога за то, онда почињемо да оправдавамо, и онда почињемо да се бранимо, почињући поново да кривимо неког другог. Све ово је стратегија избјегавања одговорности за резултате које имамо у нашим животима.
Ако размишљате о томе, ако преузмете одговорност за све што је у вашем животу о себи, онда се можете поново пожалити на себе. Ми смо сами касно устали, закаснили смо на посао, због тога смо учинили нешто журно и направили грешку, почели смо да правимо оправдања за ту грешку, окривљујући некога или нешто. И ми смо сами себе убедили да не контролишемо резултате које добијамо, и ништа не зависи од нас. И ми смо сами одлучили да нећемо учинити ништа да промијенимо ситуацију у будућности, те ћемо у складу с тим имати управо оно што сада имамо. И то је у најбољем случају, јер често праве исте грешке, само погоршавамо ситуацију.
Срамота је необичан начин избегавања одговорности.
Оклевајте се мало издвајати из других стратегија избјегавања одговорности, али у исто вријеме је таква опасна и штетна навика која нас спречава да се развијамо и остварујемо више у нашим животима.
Стидимо се, оправдавајући се у својој неодлучности, у томе што нећемо вршити акцију, и стога не постижемо одређене резултате. Опет, пролазимо кроз прилике, уклањамо одговорност за наше животе од нас самих, премјештање уопће није јасно о чему. Оставила се на властите страхове, фобије, оправдавајући своје поступке властитом неодлучношћу.
Што је још занимљиво, збуњено, ослобађамо се потребе да се носимо са властитим страховима, увјеравајући се да нема потребе за промјеном и допустити себи да не чинимо ништа.
100% одговорности, а ни постотак мање.
Могуће је донијети одлуку, подузети да се не избјегава одговорност за свој живот у било које вријеме. Одмах ће се много тога променити, и што је најважније, промениће став других људи. Чињеница је да одговорни људи мрзе подносиоца жалбе, оне који се баве бескорисним оптужбама и мрзе оне који оправдавају своје пропусте. Постајући одговорни, привући ћемо исте људе, што ће нам омогућити да добијемо још веће резултате и постанемо још успјешнији.
Можете се навикнути на избегавање одговорности на различите начине, али прво, барем почните да приметите ове опасне навике иза себе, и ако одједном:
- Бламе
- Јустифи
- Браните се
- Цомплаин
- Феел схи
Онда одмах престаните. Па ипак, само преузимањем пуне одговорности за себе и свој живот можете постати истински слободни и истински водити свој живот.
